Svaki put kad pogledam tvoje slike
što u mojoj glavi polako blede
udahnem, i opet te osetim vrelom,
tad crne postanu moje sede.
Tad osmeh sine sa tvojih usana,
sve buja, pupi raste
noseći proleća dah,
u moje srce se vraćaju laste.
I osetim se živim, i zdravim.
Krv poteče žilama mojim.
Jak kao bik, pametan kao pčela
sve više te u glavi rojim.
I znam – ti si spas.
Kao pijancu cug,
kao pevaču glas,
kao rataru plug.
Korak do tebe su dva koraka ka sreći.
Trčim, i unazad godine brojim.
Sad vidim i ono što sam gledao žmureći
– trenutak kad s tobom svoje usne spojim.
