Sećaš li se…
Uhvatio si me za ruku
Nežno smestio kraj sebe
U plavu morsku barku…
Rekao si mi…
„Ne boj se, ja sam tu
Imam jedra ko nebeska krila…
Ako i otkažu kad oluja naiđe
Pripi se uz mene
Biću tvoj Posejdon
Ti moja Nereide, brodarica vila…“
Dragi…
To nije more… mâlo je…
Kao okean je veliko srce tvoje
Ja, nežni talas, plešem na njemu
Čuvam naš čamac od oluje…
Sećaš se tog plavetnila
Zalaska Sunca na ivici mora
Krvavog ogledala u našim očima
I moj strah
Da nas posekotina ne zaboli
Ako ne mora…
Jer, ako je ovo Raj
Zašto su ta vrata teška
Dok nebom vrište Velika kola
Kao lavina prolazimo kroz njih
A, ti mi kažeš:
„Teška su dušo
To tako treba i mora…
Mi smo sada jedno
Ti Nereide, ja Posejdon
Bog vodenih gora…“
Da… to je Ono, mislim ja:
Nema ljubavi bez bola…
