Trenutak samoće, potreba,
odlikuje jednostavnošću,
izmučeno lice skrivala je delimično
na pozadini plavog neba,
ipak, ljupka kao anđeo.
Kad je pisala, lakše je disala,
isceljujuća toplina u srce se slivala...
Raznosi me
sila gravitacije,
nagoveštava
još jedno traganje.
Osećam se
kao Zemlja
izgubljena u prostoru,
jer
nedostaješ mi Ti,
ali i vreme
koje nikad
nećemo
potrošiti zajedno.
A veo?
Njega gaze nestrpljivi ljudi,
belinu menja boja samoće.
Umorilo i mene...
Ako si u stanju da iza teških oblaka naslutiš sunce, iza bijesa manjak ljubavi, ispod ljubomore nevjeru u sopstvene potencijale, iza svakog zašto-barem jedno...
Ti, moj znak sa neba,
svetlost koja gori
i u mraku i u studenoj tišini,
moj svetionik zaštite straha
u gustoj magli samoće,
kad mi nik one treba,
sem Tebe...
