Kad tvoje ruke budu oko mene,
a tvoj dah na vratu mom,
kad zajedno sklopimo oči snene,
u toj maloj kući, što se zove dom.
Kad topla stopala tvoja,
budu na mojim ledenim,
kad više ne bude dana bez boja,
ni snova ukradenih.
Na jastuku od oblaka,
kad sve želje budu ležale,
a sjena nestane baš svaka,
od sreće su sjene, uvijek bježale.
Kad te budem gledala dok sanjaš,
pa se onda tako nježan probudiš
i pogledom mrak po sobi sklanjaš,
pa onako slatko a ljutito prozboriš:
“Dokle ćeš da pišeš,
noć je za san,
dođi da me griješ,
uskoro će dan.“
Pa ugasiš lampu i čvrsto me zagrliš,
a pjesma se dovrši sama,
jer mirno zaspiš samo kada zavoliš.
I samo ljubav čekaš novog dana.
P.S. Sutra neću u san da kasnim,
obećavam, mirna ću da zaspim.
