Ж.А.Р. „ШУМА КОЈА ЈЕ ИЗНЕНАДА НЕСТАЛА 1976-те“ (детаљ)
СЛИКАР ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ
„Сликар заборављених људских детаља, чаробњак који маниром ренесансе спаја стварно са нестварним“
Сликар Жика Ранковић припада оној малој групи уметника чија лепеза стварања досеже до неслућених висина. Ранковићева слика представља арену на којој се сусреће и живи мноштво необичних ликова, гротескних, имагинарних бића створених само у његовој носталгичној машти. Од почетне фазе сликања, која је плод његовог мисаоног кретања, преко интелектуалних процеса, до организације елемената на слици, постоји један дужи период размишљања и рада.
Ипак,инстинкт и снови су императив. Његове мисли припадају сновима, односно ограничене су јавом сна. Асоцијативност и свет заборављених људских детаља, као нестварни поборци стварности, остају само као његов сан.
Као разбијено огледало, огроман број синтетичких форми на површини слике, проузрокује у оку посматрача различите визуелне сензације и различита осећања, која опет говоре сама за себе. У нашу средину он доноси један нови сликарски третман, једно фино и нежно осећање, сентиментално и лично.
Ранковић је лиричар, који говори о несавршености света и пролазности времена и тежи ка новим тенденцијама у уметности.
У потпуном изразу и са осећањем за бојене елементе, избегавајући мутне тонове и драму, Ранковић, попут симболиста, поставља и представља синтезу ствари сликарског поступка, хармонично и суптилно. Слике комбиноване технике, које се развијају између реалности и нереалности, визуелне су и веома садржајне и у извесном смислу превазилазе и саму реалност коју представљају, без икаквог ограничења у прелазу између нашег, уобичајеног света, и његовог, уметничког.
Преплићу се идеје парадоксално и метафизички. Осећа се дух нестварног, чулног света, сновиђења, маштања, магичног, неадекватног али до извесних граница логичног, а у исто време и нелогичног осећања, можда мистичног, али без мистификације.
На његовим платнима наћи ћете богатство изражаја, емотивне тонове и префињено осећање за композицију. Боје су веома богате, мотиви веома лепо изражени, ван сваке реторике,. У суштини његови радови су суптилног, поетског надахнућа, лепршавог и нежног садржаја.
Очигледно, ренесанса покрива дилему и оправдава овакав начин сликарског жанра, где је, на неки начин,сугестија сликара ране ренесансе оставила печат на Ранковићевом сликарству, или је то привид. Ако је то асоцијација генијалности талентованог сликара Ранковића, циљ оправдава средство. Али, можда је и то само привид.
Нове, савремене тенденције, морају да имају своје корене и да црпе богатство историјске баштине, јер без њих би савремено сликарство било сиромашно. Ранковићева слика покрива цео универзум, својим заиста чулним и многобројним детаљима, загонеткама и патуљастим приликама које никога не остављају равнодушним.
У маниру фантасте видимо, на његовим сликама прилике слободног лета, докученог или недокученог, прасак предмета растављених на просте или сложене елементе. Вероватно сликар досања те фантастичне форме, које намећу све стварно и нестварно у сликарству овог чудног чаробњака.
