Jutro sam obukla u zločestoću
korak u maratonski trk
na „prvu vodu“ k’ moru,
potopit ću brod s njim,
nema svjedoka,
bura puše…
kapljica u uglu oka.
Ne razumijem otkuda
mokro mi lice?
Jel’ se to znojim il’ dolaze kiše,
neke čudne izmaglice
Marjan diše?
Pa kao i uvijek klečim pred srcem,
ono me pita šta je zloća,
kud krenula sam ovako rano
frustrirana i puna bedastoća.
Uzmi lađu nebesku draga
i po moru vozi…
nije život pas da narediš – k’ nozi.
Nada Vučičić: potop
