Da li poznaješ ženu
koja se iznova
umorno vraća niotkud,
zaboravljajući kud je pošla.
Da li iko može
pronaći svičeve oči
u mekom sjaju livadskog bilja…,
jednog jula u zaboravljanju.
Hoće li vilajeti razotkriti
sunčevu kapicu čednu…
onu,
što je jednom stajala
na glavi naivnog deteta.
Da li bar znaš
kuda su zalegle zvezdanice
iz bistrookih neba,
u nekom sanjanju o potrebi smeha.
Pre nego što je vetar proleprš’o
sjajnom travom tek izniklom,
pa se zgnezdio i svik’o na žegu.
Gde li je odlutala ta misao o lepom?
Sad, kad na pola puta,
nema žene ni čoveka…
A, nema ni predmeta, ni pojava.
Samo mračna šuma.
