Osmehom II
Ne, nije ona
koja je trebalo da bude ta,
ne, ne oglasiše se zvona
već samo ova pesma rečita.
Da, jeste mi žao,
ne prvi, al’ možda i poslednji put,
da, jesam ponovo pao
da ustanem još manje ljut.
Doživljaj teče, do sreće ušća
možda će još puno vode proći,
no što je šuma gušća
više se nadam da ću joj doći.
Joj, samo da joj dodirnem usne
i da joj ljubav na uvo šane,
da mi se kap u oku zgusne
i da više nikada ne kane.
Osmehom, osmehom da darujem sreću,
bleskom beline da teram mrak,
da ne palim sred tmine sveću,
da pronađem svoj sunca zrak.
