Pisano u transu
Jedan je čovek tražio sreću.
Dugo, dugo.
Ali se nekako uvek,
Baš uvek,
Sretao s tugom.
Filozofske spise je proučio
Ne bi li dokučio
Gde se krije…
Uzalud…
Nigde je našao nije.
Na red su došli magijski obredi,
Koji služe stvaranju sreće.
Ali ne vredi.
Neće, pa neće.
Sujeverje je prihvatio
I to doslovce.
Po ulicama zverao,
Tražio metalne novce.
Odžačare je proganjao kao lud.
Od crnih mačaka se sklanjao,
Kojekud.
Onda se bacio u lov na zlatne ribice.
Da mu se tri želje ispune.
Upalio se poput šibice
Tražeći da ga sreća zapljune.
Na kraju je počeo da je kune…
U trenutku beše shvatio
Da će sve možda otići k vragu.
I očajan se ponizno obratio
Samoproklamovanom belom magu.
Beli mag ga prostreli strogim
Pogledom koji k’o sablja seče.
Razmišljao je dugo, dugo.
Konačno reče:
“Kao i mnogi,
tragaš za srećom,
živiš sa tugom…
Pakao…
Tvome problemu ima leka.
Dovoljno je da jednu noć sanjaš
U krevetu srećnog čoveka.“
Nesrećni čovek se zahvalio
I belom magu debelo platio.
Možda će najzad pronaći sreću,
Dosta je patio.
Krenuo je svetom da luta.
I traga za srećnim čovekom.
Tumarao je bez staze, puta,
Krčio šumu, gazio rekom.
Pitao careve, vojskovođe,
Slavne glumce i nobelovce,
Čobane koji čuvaju ovce,
Misionare,
Mlade i stare,
Sultane, kalife, emirate,
Pitao gusare i pirate
I sirotane i one koji imaju pare,
Zelenaše i kockare,
Pesnike, trgovce,
Bele udovce,
One koji od sreće poludeše
I kojima se nije dalo.
I niko od njih srećan ne beše.
Uvek nedostaje barem malo.
Šta je sa tobom beli svete?
Zar nigde nema sreće proklete?
Da li ću stići za svoga veka
Da pronađem srećnog čoveka?
Prošle su godine uludog traganja,
Bez rezultata.
Sreća ne kuca na svaka vrata.
Sreća, zapravo, nikada ne kuca.
Čovek je sklon da sav život stuca,
Pa da je ne nađe.
A kada potonu sve lađe
Pita se gde je bio…
Zašto se nije usrećio?
Pod kojim kamenom je taj izvor sreće,
Da se na njemu napoji?
Ko kaže da se kolo okreće?
Sreća, zapravo i ne postoji.
Život, takav kakav je,
Prolazi dalje
Neko razočaran, neko se kaje,
Svakome treba infuzija.
Srećan čovek je iluzija…
U jednoj pustinjskoj oazi
Ugleda čoveka koji kao da sija…
Delovao je kao da je serćan…
Približava mu se…
Čuje otkucaje svog bila…
Da l’ se to sreća približila?
“Da li si ti srećan čovek?“
Mladić odgovori:
“Jesam srećan. Veoma.“
Na samoj ivici nervnog sloma,
Konačno zatitra nade tračak.
Jeste put bio beskonačno dugačak,
Ali je stigao do samog cilja.
Prešao hiljade milja
I sada stoji na samom pragu
Kuće u kojoj sreća živi
Može da napiše sagu.
Sagu o sreći.
Da joj se divi
Da je slavi…
Sabrao se, a onda reče:
“Srećni čoveče,
To što ti imaš –
Ja kroz ceo svoj život ganjam.
Dozvoli mi da u tvom krevetu
Jednu jedinu noć sanjam.“
Srećni se čovek po malo zbuni
I ne skidaše osmeh sa lica.
“Ja krevet nemam.
Pod vedrim nebom dremam
I sanjam.
Kao ptica.
Suncu se klanjam…
Zvezde me vode.
U vazduhu je miris slobode,
Ova oaza je moj mali raj…“
Kakav preokret!
Kakav kraj!
Nesrećni čovek je bio zatečen.
Da l’ se to sudbina sa njim šali?
Ko ima krevet – nije srećan,
A ko je srećan – krevet mu fali!
