Za tobom su ostala
nezatvorena vrata i
tragovi cipela u hodniku
čiji zvuk uho ne zaboravlja.
Za sobom si ostavio
kožu uvek željnu milovanja
i prazan prostor na mestu
nekadašnjih zagrljaja.
Ostalo je tako malo od svega,
tako nedovoljno i za lepo sećanje.
Žalim što više
ne pamtim kao nekada
i što trenuci blede
kao stare slike u fioci.
Za tobom su ostali
i otisci prstiju na zidu,
bajke o ljubavi ispričane šapatom
i senke drveća koje nekad
podsete na naše;
prizor zagrljenog para
koji se raduje novom početku,
bez svesti o tome
kako je sve prolazno.
Otišao si i sa sobom
poneo svoje stvari,
ne poželevši ništa moje.
I dobro je što je tako.
A da si me na odlasku ipak zamolio
da ti nešto svoje dam,
to bi verovatno bio onaj sićušni mladež
sa skrivenog mesta,
koji bi zauvek ostao zaboravljen
da ga tvoji prsti nisu otkrili i udahnuli mu život.
Jer je sada, bez tebe,
ponovo postao samo jedna
u nizu neprimetnih tačaka
haotično rasutih po koži.
