Nekad mi se čini da sve ovo što radim
Radim samo da ne bih ostao sam
Sve drugo nije toliko važno
Ni novac, ni nagrade, ništa
Samo potreba da se zadovolji ona
Beskrajna glad u grudima
I osećaj da uvek imaš gde da odeš i da se vratiš
Da te neko zna
I da neko misli da te zna
I da zajedno proživljavamo ono
Što je u samoći mnogo teže
Kao i potreba da nekome budeš drag
Bilo neznancu koga ćeš tek da sretneš
Bilo nekom svom, najbližem
Samo umetnik zna koliko boli kada boli
Boli i druge ali lakše podnose
Manje im treba jer manje žele
Ne ulaze u svaku misao i osećanje
Kao da im je poslednje u životu
Kada umetnik pati kao da pati čitav svet
Slično je i kada je srećan
Često moje pisanje i nastupi
Nisu ništa drugo nego ispovesti
Javne usamljenosti pretočene u reči
U kojima se živi zajednički san
U kome se zajedno voli i pati
San u kome se ne traži puno
Samo malo pažnje, nežnosti i topline
Za muškarca i ženu
Za dete i psa
Za sve što ima srce i dušu
Željno ljubavi
Moj najveći strah je da ne ostanem sam
I pored svih ljudi oko mene često osećam
Kao da nema nikoga
I da one prave tek treba da sretnem
Kao i pravog sebe
Samo da ne ostanem sam
Sve drugo je lakše
Samo da ne ostanem sam
Sve drugo mogu da podnesem
Samo da ne ostanem sam
Gladan svega onog najlepšeg što se radi u dvoje
