Padao je sneg. Bio je jul,
Pedeset deveta.
Beograd. Skadarlija.
Tvoj pogled je menjao
Godišnja doba,
A u mene je tukla
Mećava ko
Loša rakija.
Bela bi tvoja
Iznajmljena soba
I zgužvana posteljina
S kreveta.
Poluprazna flaša vina
S markom Varadina
I pogled koji obećava.
Zavejan od smeha
Na bele glečere sam se
Penjao posle oskudne
Večere.
Topeći kristale snežne.
Ostajao sam bez daha,
Prepun stida i greha.
Niz padinu u kasne sate
Tramvaj je stenjao
Dok je mesec šaputao
Reči nežne
Koje je iz moga srca
Vadio.
Sa tvoga zida belog
Slivala se pena puna bola
I samoće.
U bašti tvoje kože
Cveće sam posadio
Koje nikad neće nići.
Tukao je vetar
Sa severnog pola
Pun strogoće ko žandar
Grubijan.
Kidao latice s lica
Ti svelog,
Teturao se pijan
Po snegu
Kao da nikada leto
Neće stići.
Tek u neko doba, kasno
Kriknuše vrata odškrinuta
i buknu studen sablasno
U tvoju dušu od
Obmana truležnu.
Tvoja soba bi
Puna znoja i pelina koju
Proguta belina.
Ostala si na beloj postelji
Gola i zamrznuta,
Pretvorena u pahulju
Snežnu.
