Nešto me ovo udaren, vuče na nadaren…a nije nemoguće da je i jedno i drugo aktuelno tokom mog života. Trenutno to nisu ni srčani, ni moždani udari, mada genetski rečeno – ne bi me čudilo da se i to desilo.
Elem, udaren sam dok sam vozio bicikl. Inače, da se ne lažemo, padao sam ja i sopstvenom greškom vozeći bicikl, bilo je tu i povređivanja sopstvenom i nesopstvenom odgovornošću…ali, to će sve biti možda opisano u nadolazećem potencijalnom romanu. Sada ću se ograničiti na dva udara koje se desiše u poslednje dve i po godine i pri kojima ne postoji ni zrnce moje odgovornosti, i za zrnce, dlaku, preživeh oba.
Prvi je bio najteži, tu sam manje izlomljen, ali život mi je o koncu visio, i konac posta konopac, pa čelično uže, pa armirani beton…i teko ja preživeh. Po oporavku koji je trajao više od godinu dana, sednem ja ponovo na bicikl…vozio neko vreme…i – bum, tras.
Rekoše doktori da životno nisam ugrožen, da će se sve ti srediti…da skratim – četrdeset devet dokazanih preloma i iks nedokazanih…na koje se sumnja, ali se na rendgenu ne vide. Zanimljivo je da ih ja sve osećem, i dokazane i nedokazane. Uzimajući u obzir da čovek ima stotinak kostiju, ja sam verovatno polomio bar pola i…ostao živ i pokretan…i kada bi me neko video, rekao bi da meni ništa ne fali, da super izgledam…i slično…a slično i pričaju…i poznati i nepoznati, i oni koji bi da me ohrabre i realni sagledatelji ovoga sveta.
Zanimljivost iz prvog udara – mladić od dvadeset leta koji je vozio auto trke bio je udarač tom prilikom.
Zanimljivost iz drugog udara – mladi čovek dobi treće dete kada mu ja nakon udara oprosti sve i uzgred, nije registrovao pre udara automobil dve i po godine.
Zanimljivost iz oba udara – iz prvog, mladić je došao samo jednom kod mene, na moj poziv, da se dogovorimo oko samo materijalnog obeštećenja koje je u udaru nastalo. Došao, doneo poslatke, a ja mu dam nešto vrlo zanimljivo i vredno (ne mnogo) i novac da se vrati…tj. da kupi gorivo za povratak. Uzgred, dogovor nije ispoštovan oko obeštećenja, ni jedan dinar, materijalnog nastalog u udaru…hteo čak i da napišemo i overimo kod notara…nisam želeo da ga izlažem dodatnom trošku. Kod drugog udara zanimljivost je ta što me taj čovek nije obišao ni pozvao nikada. Postoji i neko objašnjenje s njegove strane koje ga kao opravdava, mada realno, meni je ono smešno, čak i sada. Obojicu niti čujem, niti viđam. Mladića sam ja zvao jer je u tim trkama vozio Juga, pa sam računao da se razume u te automobile i da mi nabavi jedan koji ću, naravno, ja platiti. Bio sam bez automobila, a prethodni je bio Jugo takođe. Ali, povratne informacije nije bilo.
Zanimljivost uopšte – oprostio sam obojici, nisam se pridružio Javnom tužiocu u sudskom gonjenju, a od njih lično ne dobih ni jedan dinar. To je odradilo osiguranje, mislim na dinare. Mada, nije mi baš najjasnije kako sve opslužiti polomljeno tim novcem, ali dobro…zašto bi sve i moralo da mi bude jasno…A jabuke – tja…to svako može da kupi na pijaci, pa čak i ja sada. Uzimajući i materijalno i fiziološko stanje. Ne, kod stanja nisam pogrešio slovo neko, ako vam se učinilo.
Elem, što se tiče oproštaja, nisam im samo oprostio sudsko gonjenje, materijalnu nadoknadu, oprostio sam im i pred Bogom sve i pomolim se povremeno za dobar život,zdravlje i sreću njih i njihovih porodica. Ipak sam Hrišćanin. Tako sam rođen, učen i naučen.
Još jedna zanimljivost posle prvog udara. Krenu moji sinovi mojih Jugićem kojeg sam kod nekolicine majstora sređivao da bude kao nov(novog sam ga i kupio i to iz poslednje serije, nakon toga je prestala proizvodnja), glavni majstori su bili meni poznati. Čekao sam prvi put godinu dana da ga srede, nije bio kod mene…pa posle nešto nije bilo baš kako treba, pa opet tri meseca sređivanja…i tada nije bio kod mene. Dobijem Jugića napokon, registrujem, kad ono opet nešto „štuca“, a ja dao skoro hiljadu i po evra, što je za mene fina para. Ponovo neke popravke…i dovede se u neko optimalno stanje, mada ja nisam bio zadovoljan, nameravao sam još na njemu da radim. Da bude najbolji Jugo u Kragujevcu, a možda i šire. Tako ja želeo. Krenu moja dva sina na Vaskrs u majčino selo…jedna nezgodacija koja može svakom da se desi, izletanje sa puta…tumbanje, prevrtanje više puta na nekoj poljani…i…moja deca prežive…neozlađena. I posle mi neko kaže da sam ovakav ili onakav što sam oprostio udare. Vi zaključite ima li veze neke tu ili nema.
I još jedna zanimljivost. Posle prvog udara odem u željenu penziju. To me je vrlo obradovalo i mislio sam da ću ostatak mladog života koji bi proveo radeći do penzije iskoristiti i uprkos poteškoćama izazvanim, provesti relativno fino, opušteno, napokon se potpuno posvetivši „Pokazivaču“ i pisanom stvaralaštvu. Al, ne lezi vraže, usledi i drugi udar…i…neviđena, bar meni, lomljava. Čak mislim i da sam medicinski fenomen, ako se malo bolje sagledaju stvari. E, posle drugog udara oporavk je bio izuzetno težak…a posledice nevidljive okom drugog čoveka, takođe goleme.
Što se tiče tih kombinovanih udara, mišljenja doktora su različita. Neki kažu da ću se optimalno oporaviti, ali posledice ću osećati, mada mi neće previše smetati za normalno funkcionisanje, dok neki kažu da sam se oporavio koliko je moguće i da ću ostatak života provesti u oporavku kada pojedini lomovi krenu da okoštavaju ili prave mi problem. Tja, gledajući trenutno stanje, i dalje mi se ništa ne dopada jer imam svakodnevne nezgodacije, ali…kada se takođe pogledam – funkcionalan sam optimalno, pokretan i bez nekih vidljivijih problema okom drugog čoveka.
A kako sam počeo da vozim bicikl? Zove me otac kao malog dečkića i zamili da pomognem da sastavimo sto koji je kupio…otrčim, otvaramo kutiju, kad ono – bicikl. Vozio sam ga dugo – Ponika. A i pre njega sam imao jedan sa tri točka, kao baš mali. I tako…doselismo se u Kragujevac (moji su bili učitelji po par sela prethodno), kupismo garsonjeru, prodadosmo, kupismo kućerak. Kuća, dvorište, kapija, izlaz na put…okolo par kafića, mada i neki taksisti su voleli da parkiraju ispred kapije…kolima (Jugićem) skoro nemoguće izaći. A na učiteljski posao se mora ići. I ja, šta ću – kupim bicikl, pa biciklom u školu, grad…pa sportska vožnja…pa postanem skoro pa profi biciklista. Eto kratkog istorijata mog biciklističkog staža.
Uzgred, u mom životu dosadašnjem nisu samo to i ono što ste pročitali povređivanja. Bilo je tu još toga, i fizičkog i psihičkog, ali više o tome u toj knjizi koju najavljujem. Po poglavljima ću je objavljivati na „Pokazivaču“, pa je neki izdavač možda i uzme da je i u štampanom obliku obznani. Sve je moguće, mada do sada je slabo ko obraćao pažnju na moje stvaralaštvo. Bilo nekih kao izjava, ali su kasnije te izjave ostale bez teksta…šta ćete – nestašica slova i glasova.
I za kraj (napokon) da se pohvalim da sam od prijatelja dobio diplomu za najudarenijeg. To mi je i najdraži poklon, da ne kažem i skoro i jedini…ipak sam imao sve šta je trebalo, nisam želeo gomilanje stvari i propadanje istih, a dobar deo rodbine i prijatelja su se zaista angažovali tokom mog oporavka, od konkretnih poteza, do ponuda finansijske i još pokoje prirode, tako da sam tim zadovoljan(relativno).
I tim i takvim zadovoljstvom zadovoljno završavam ovaj članak sa željom da me zdravlje posle svega optimalno posluži da proživim ovu poznu mladost u optimalnom zdravlju i veselju i da moje stvaralaštvo i dosadašnji trud na kojekakvim dobrim poljima postanu vidljivi i vidljiviji, nekako bi mi to značilo i dalo podstrek za dalje bivstvovanje kroz bokserski ring (znate, tamo ima dosta udaraca, čak i onih ispod pojasa, tamo u ringu).
Veliki pozdrav za sve koji su imali strpljenja da ovo moje pisanije pročitaju do kraja uz želju da izvuku poneku pametnu pouku ili poruku i budu dobri u ostatku svog života koliko je to moguće, jer…dobrota je, možda trenutno van mode, ali u modi se uglavnom sve okreće…kao i u životu. Pa, neka se okrene na dobro. Dobro vam Bog dao i budite dobro i dobri. Nikada se ne zna kada će to dobro zatrebati nekom ili kada će nečije dobro zatrebati vama.
Živeli i uživali!
