Nebojša je živeo na četvrtom spratu; tu je provodio svoje poslednje bolesničke dane. Slušao je sirene automobila, gledao je sivo nebo, krovove solitera i poneki trag aviona. Ljudi su bili daleko; bili su sitni i nisu bili zanimljivi za gledanje.
Ispod njegovog prozora rastao je veliki orah, video mu je krošnju. Još malo pa će moći rukom da je dodirne, tako mu se činilo. Nadao se da će dočekati bar taj dan da dohvati njegove listove. Rasli su jedan prema drugome sa mnogo ljubavi.
U krošnji oraha ležala je ženka slavuja na jajima, dok joj je mužjak svakog dana donosio hranu.
I pevao je.
Slavuj je tako lepo pevao da je Nebojša jedva čekao da mu otvore prozor, pa da sluša pesmu svog slavuja. Bio je to samo njegov slavuj. Ponekad je rizikovao da mu bude hladno, ali on je morao bar još jednom da čuje tu pesmu. Ponekad mu se činilo da slavuj peva samo za njega.
Komšija ispod njega se bunio, smetala mu je grana, orah, a najviše mu je smetao baš taj slavuj koji ga je budio svako jutro. Molili su ga neki ljudi da se strpi samo još malo, ali njegovo kameno srce nije popustilo. Sakupio je dovoljno potpisa stanara da se drvo poseče.
Tako je i bilo.
Jednog dana došli su neki ljudi sa električnim testerama i posekli orah. Mačke su pojele jaja, pa čak i ženku slavuja su pojele. Mužjak slavuja je uzalud dolazio još nekoliko dana; leteo je tužno, bez cilja, ali ne – nije više imao kome da donosi hranu.
Sleteo je na Nebojšin prozor, otpevao je još jednu pesmu, samo za njega i – odleteo je zauvek.
Nebo je i dalje bilo sivo, tragovi aviona su još uvek bili tu…
Ljudi su i dalje ostali mali i neprimetni – ali sada ne više zbog daljine.
