fbpx

Štap babe Ikonije: Branka Vojinović Jegdić

Marama joj nije samo oči pokrivala, a i njih bi  rijetko ko  mogao da  vidi  kada bi  moglo  da  se  hoda  zabrađenih očiju. Kad  bi  joj se  marama iznenada  opustila, žurila bi da  je ponovo  utegne  kako  joj  ne  bi vidjeli  paralizom nakrivljena usta, kojih  je lijevi kraj vukla neka sila  nevidljiva zemlji, zaustavljajući  joj  riječ na polovini, zalogaj u grlu i osmjeh  u  začetku. Iza  usana  bi  katkad  provirilo  ono  nekoliko usamljenih  zuba  kao  natrulo  kolje  na  nekoj  ogradi  koja  odavno  ništa  ne zagrađuje. Oči su  joj  uvijek  bile kao  posle dugog  plača, i ako  niko  ne  pamti  kad  je  zadnji  put  suzu  pustila, i ako  je  i na  prvi pogled  jasno kad  je  vidiš da je život samo  putevima  plača vodio. Te  neke svoje zarobljene u sebe  tuge  i  štapa  nije odbacivala  na  svim  tim  putevima  svojim.

Štap  je uvijek  bio sa  njom, čak i u krevetu, jer  mora da se bojala da će  je i tu dok  spava  bolest  još više ukliještiti  u  svoje stege  da  ni  štap pored kreveta neće  moći dohvatiti, ili da će  joj  ga  neko  u  snu  odnijeti, ili joj je kao predmet za uspavljivanje potreban bio, slično  malom   djetetu  koje  u  tu  svrhu  koristi zvečku  ili kakvu drugu  igračku. Čudna  je bila baba  Ikonija, baš  u  tom  dobu  u  kojem  je  i  ja  pamtim.

Kao  djevojčica ostala  je  bez  oba  roditelja, oca  je odnio  rat, a  majku bolest, a  i baka  joj  je  bila  na putu  ka svijetu  u  koji  su  se oni  prerano  preselili. Ali ta  njena baka se  još  pomalo  oslanjala o zemlju jednim štapom  kao da se branila da u nju ne  upadne živa onako  pogrbljena. I opirala  se dosta  dugo  dok  mlada  Ikonija nije  sa  srpom  i motikom ušla  na  dno tuđe  njive, da  u  moru  klasja  i  svoj snop  požanje. Rasla  je podižući  brata  i obilazeći tuđa  imanja  i  maštala  da  sa  tim  srpom  i  u  svoju  njivu  uđe  jednom, vidjela  je  kako  pada  klasje  pred  njom, kako  se krstine  zidaju, hljeb  njen  kako  miriše, svo  polje  ljepota  obuzima.

A  onda  je  došao  on, princ sa  najmanjom  njivom  u  selu, ali  njena, mislila je. Kopaćemo  je  po  dva  puta  ako  treba, to  će  biti  manje  nego  sam  ih okolo  iskopala, a sve  za  tuđi  groš. I  kopala  je  jedno  ljeto, a  već  jesen  odnese  njega, osta  joj  njiva  i  dijete  u  stomaku. Dako  bude  sin  da  očevo  ime  i  imanje  ponese, nadala  se… I  bi  sin. Ova  kolijevka  će  ostvariti  moju  sreću, moju  budućnost, ne, sva  zla  mi  ne  mogu  ništa  imam  ja  mog  junaka  i  ratara, moga  činovnika  budućeg, žandar  on  ima da  bude, ej, žandar, a  majka se  prošeta  ponosno  niz  selo  pa  niz varoš. Mašatala  je  noseći  kolijevku  na leđima, pokrivenu  dobro  da  ko  kakvo  zlo  ne  unese  u  nju, izbjegavala čeljad   na  putu, krila  kolijevku  u  ugao  iza  šporeta  od  očiju  posjetioca  u  jedinoj  sobi. Nosila je  kolijevku  kao  kakav  teret – protiv  teret  svim  drugim  teretima  koje  je  morala  nositi  i  činilo  joj  se  da  joj ta  kolijevka  drži  ravnotežu, da  joj  ona zaista  pomaže, da  joj  olakšava.

Požurila  je  da  ga  oženi  od  četrnaest  godina, neka  mu  krila rastu, neka  se  od  njega  razlete  tići  poljima  zemaljskim, nek  zaimaju, nek  otkupe  imanja  sa  šumama i  njivama  plodnim, sa  izvorima, sa  radnom  čeljadi…

I  gle, tek  mu  sedamnaest  godina  a  dva  sina  guguču, golubići  mali, ali  eto  ga ponovo  rat. Opet  mlada  siročad  iz  te  kuće  krenuše  teškim  stazama  sudbine  predaka. A  ona  bi  sudbine  svoje  bake, samo  što  bolest  nju  puno ranije  spusti  na  štap  nego  babu  što  starost  darova  štapom, ali  činilo  joj  se  da  je  koristila  babino iskustvo  pa  se štapom  što  bolje  snalazila. Sa  tim  štapom  je  doštapala  do  životnog uspjeha dva  svoja  unuka. Iškolovani, dobro  zaimali, pokušaše  joj  pružiti  udobnos, ali  sva  udobnost  njena  je  bila  u  njenom  štapu.

A  nađoše  je  jutros  u  krevetu  sa  štapom  prigrljenim, štapom  koji, pričala  je  nevjerovatno  liči  na  onaj bakin.

 

 

Branka Vojinović Jegdić
Branka Vojinović Jegdić
Rođena u Pljevljima 1962. godine. Živi u Podgorici. Piše savremenu poeziju, poeziju za djecu, haiku, prozu, aforizme, satirične priče, prikaze knjiga a bavi se sakupljanjem narodnih umotvorina. Za svoje stvaralaštvo više puta nagrađivana. Haiku poezija prevedena na mnoge jezike i zastupljena u više svetskih antologija. Nagrađivana na međunarodnim konkursima. Objavila knjigu poezije: I tamo me ima. Ostajem u pjesmi je u štampi. Priredila knjigu Pisma balkanskih žena kao i Antologiju haiku poezije u Crnoj Gori, Gorski biseri. Takođe je "ambasador" za haiku poeziju iz Crne Gore pri UNITED TANKA AND HAIKU SOCIETY, najbrojnijoj međunarodnoj udruzi haiku pjesnika u SAD-u, te je na listi EURO top 100 Haiku pjesnika, Krzystoffa Kokota iz Poljske. Član je više književnih klubova. Član Haiku udruženja Srbije i Crne Gore, sa sjedištem u Beogradu. Član UHTS stacioniranom u SAD. Član Udruženja književnika Crne Gore.