Istorija danas

Srpski strip beleže dve interesantne varijable, i kod obe doživljavamo renesansu u nastajanju:

1. Strip storije kod nas stvaraju Rusi
2. Fokus na slovensku mitologiju i narodnu tradiciju, sa vamprima na prvom mestu.

Osvrnuću se na obe, jer je tema ovog članka, grafička novela „Mrak“, idealni indikator i za jednu i za drugu. Pre svega, za ljude koje interesuje istorija stripa, čuće već prežvakanu frazu da su „srpski strip izgradili Rusi“, ponovljenu toliko puta da je postala kliše sama po sebi u užim krugovima. Međutim, iza tog klišea se svakako krije istina – Đorđe Lobačev, Sergej Solovjev, Ivan Šenšin, Konstantin Kuznjecov, Nikola Navojev, Aleksije Rahner, kao članovi izvornog Beogradskog kruga, su stvarali za domaću publiku i postavili osnove onoga što će činiti srpsku, ali i jugoslovensku devetu umetnost. I dakako, u velikoj meri su tome doprineli adaptacijama narodnih bajki, pokrivajući raznolike folklorne i mitološke teme.

Beogradski krug su sačinjavali ruski autori koji su odbegli Oktobarsku revolucju (sa možda par izuzetaka); drugim rečima, ratno stanje ih je nateralo da dođu u Beograd i nastane se u istom. Ratno stanje, gle čuda, nateraće i ruske autore danas da se nastane u glavnom gradu Srbije. Mnogo je tu organizacija i udruženja vezanih za kulturu uopšte, ali nas interesuje strip. I autori grafičke novele „Mrak“, Denis Musajev i Jan Vernes, sačinjavaju tek jedan deo tog „Novog Ruskog talasa“.

Musajev i Vernes nisu prvi ruski autori koji su uhlebljenje našli u Srbiji. Pre izvesnog niza godina sam upoznao – u Leskovcu, dakako – Dmitrija Narožnog, ruskog strip autora koji se oženio i preselio za Novi Sad. Pre par godina sam saznao da Artjom Trahanov, prominentan u američkom stripu, takođe sa porodicom živi u Beogradu. A 2025. godine sam imao čast da upoznam i Katju Klimovu, koja sa svojim kolegama i najmilijima živi u Pančevu. Ja bih rekao da se našla kritična masa ruskih autora koja može da iskristališe nešto pod imenom „Novi Ruski talas“ (i tu kovanicu zadržavam), i samo je bilo pitanje vremena kada ćemo da dobijemo nešto poput „Mraka“.

Ovde figurira ona druga renesansa, ta o slovenskoj mitologiji u stripu. Imali smo masu primera, kako sa vampirima (setimo se Luke Vranića i Čena, Markovog saputnika) tako i sa zduhaćima, Milošem Obilićem, panevropskim panteonom prokazanih, divovima, tumaralima, žrecovima… I na čast ovim navedenim (i masi nenavedenih) primerima, gotovo svi su zadatak korišćenja motiva slovenske mitologije shvatili ozbiljno. Dosta istraživanja, dosta pročitanih izvora, proučavanja, itd. U tom maniru, „Mrak“ je nastavio tradiciju ljubavi prema prošlosti jedne kulture, gde je jednu savremenu – i svevremenu – priču optočio elementima naše prošlosti.

O čemu se radi u „Mraku“? Ukratko, ovo je priča o jednoj porodicu unutar malog srpskog sela koju je zadesila masivna tragedija, propraćena nizom drugih. Glavni lik je Dragana, konjušareva supruga i majka jedne ljupke kćerke. Kroz samo nekoliko dana, njen suprug Zvonimir, prestravljen noćenjem u vodenici Save Savanovića (da, onog Save Savanovića) i skrhan bolešću kćerke im Zorke, prvo oduzima njoj život, a potom sebi. Dragana ostaje sama, a selo već kreće da vrti glasine. Već četiri decenije niko nije video vampira, i odjednom otkako je njen pokojni suprug počinio šta je počinio, svašta se dešava. Letina ne rađa, ovce nestaju, panika se polako širi. Pak sa druge strane, seoska vračara i travarka Stojana smatra da se nešto više dešava, dok njena unuka Milica, podjednako vešta sa travama, pretežno brine o njenoj budućnosti sa mladim Petrom i napretku, kako poslovnom tako i porodičnom. Ubacite tu i Miloša, rmpaliju i seoskog kovača koji je bacio oko na Draganu i koji očito želi mnogo više od nje nego što bi trebalo (da se najblaže izrazim).

Mitologija od juče

Bez mnogo spojlera, reći ću da je ovo priča koja koristi mitologiju kao element dopune, gde je glavnina fabule zapravo zatvorenost i učmalost male ruralne sredine. U dijalozima seljaka vidimo da se gotovo sve negativno, pa i banalne stvari, pripisuju natprirodnim silama. Neretko to seljani rade i da bi prikrili sopstvene pogreške i, neretko, zločine. Najlakše je svaliti krivicu na omašenu ovcu ili recentne povrede na udovicu čoveka koji je sebi oduzeo život nego preuzeti odgovornost. Nažalost, ovo nepoverenje je opstalo i do dana-današnjeg, a s obzirom da su autori ove priče Rusi, ne sumnjam da su ovi problemi prisutni u kulturama širom sveta.

Pritom, ovde vidimo i kako se obični ljudi kose sa ovakvim nedaćama. Naposletku, nije lako izgubiti voljene i svako procesuira traumu na drugačiji način- Neki to rade zatrovano, poput Miloša, a neki sve drže u sebi, poput Dragane. Ne pomaže činjenica da je sredina sama po sebi mala, uzana i prepuna predrasuda, pa je pitanje za savet, a kamoli nešto više, kontraproduktivno. „Mrak“ je onaj tip priče gde gledate šta se likovima dešava i hoćete da pomognete, ali priča vas prosto ne sluša i nastavlja da ih mrcvari. Jer gle čuda, ni u pravom životu se ne rešavaju problemi u dva zamaha. Neki se ne rešavaju nikad, nažalost.

Međutim, primetićete kako sam naveo da je mitologija element dopune. Drugim rečima, nisam rekao da je alegorija, niti da je sekundarna. O ne, mitologija je i dalje tu. Vampir je i te kako prisutan, bića poput suđaja, lesnika i karakondžula se otvoreno i nedvosmisleno vide (inače, svaka čast crtaču za „Solo Leveling“ referencu; ko razume, shvatiće). Stojana pritom obavlja mali milion rituala i poteza koji su delotvorni, koji su preuzeti iz domaće narodne tradicije. Drugim rečima, ovo nije svet gde je „vampir“ samo druga reč za „kugu, bolest, nedaće, previre, itd.“. Vampir postoji, pojavljuje se, komunicira s ljudima. Nema tu dileme. Ono čega ima jeste kandži, preobražaja, krvi i nasrtaja na nevine. Musajev je mudro pristupio priči gde je onu srž, vrlo ljudsku, isprepletao onom ezoteričnijom i natprirodnom, time čineći našu mitologiju kvalitetnijom i pristupačnijom modernim čitaocima, na pravi način.

Tradicija za sutra

Crtež takođe ovde pomaže. Vernes se ovde opredelio za svedenu, „flat“ varijantu i relativno jednostavnim ilustracijama, sa kadrovskim rešenjima koja se jako lepo uklapaju u ritam priče. Narodne nošnje, zgrade, oruđe, alati, oružje i svakodnevni predmeti su takođe autohtoni, da se tako izrazim. Drugim rečima, Vernes je odradio svoj domaći i proučio je izgled srpskog sela u jeku vampirske pandemije s kraja 18. veka. Dakako, njegovi likovi nisu hiperrealistični, već naginju više ka stilizaciji svojstvenoj bilo modernom američkom stripu, bilo mangama, i to se pokazalo kao savršena sinteza. Pojednostavljen kolor, za koji su zaslužne Julija Zimkević i Julija Kornjejeva, je nadomešćen živim bojama koje se razmenjuju onako kako atmosfera priče nalaže, praksa koja se poodavno koristi u svetskom stripu i koju je lepo videti u nekom domaćem projektu. Jedina omaška ovde bi bila eventualna neuravnoteženost likova s početka i s kraja stripa. Vidi se kako je Vernes polako menjao stil sa svakom poodmaklom tablom, te imate osećaj kao da čitate dve različite grafičke novele. Ovo kažem da je samo uslovno rečeno omaška, jer su i najveći svetski majstori stripa znali da menjaju strip na sredini ili pri kraju matičnog serijala na kome su radili.

I kad smo već ovde, kad već pominjemo „tradiciju“ crtača koji su menjali stil sa godinama, treba navesti još jednu „tradiciju“ stripa koju bih, nažalost, hteo da preskočim – o kojoj sam čak uživo i pričao sa Musajevim. Ta „tradicija“ je Comic Sans font. I da, pojašnjeno mi je zašto je korišćen u ovom stripu, ali to ne menja činjenicu da bode oči. Naravno, samom fontu po sebi ništa ne fali, ali za gotovo svaki strip danas se koriste mnogo sofisticiraniji, svedeniji i elegantniji fontovi koji su lako dostupni svima. Ako bi ovaj strip ikada doživeo reprint, toplo bih savetovao upravo promenu fonta.

No, to su tradicije u prenesenom značenju. Tradicija u izvornom značenju se vidi u ovoj priči od prve do poslednje table. Ponavljam, i Musajev kao pripovedač i Vernes kao crtač su dobro proučili materiju i dali nam srpsko selo maltene preuzeto sa stranica istorije. Od krupnih do sitnih običaja, od narodnih nošnji do alatljika korišćenih u svakodnevnim poslovima, sve je tu. Čak i naizgled nebitne stvari, poput pletenja venaca od kantariona, je tu i služi kao dopuna priči, da likovi deluju prirodnije i uverljivije. Taj smisao za pažnju mi se jako dopada, i iskreno voleo bih da ga vidim znatno više kod naših stripaša.

Jednu stripovsku tradiciju (opet se vraćamo na preneseno značenje) koju su Musajev i Vernes nastavili, a da su možda nesvesni iste, jeste korišćenje propratnih ilustracija drugih autora. Dozvolite mi da vas nerviram i da ih apsolutno sve navedem:

• Mi-nami
• Ognjen Pavković
• Julia Zinkevich
• FIL
• Alpendraw
• Onyhead
• Aleksa Stajšić
• Samson Set
• Darko Stojanović
• PRKREST
• Polyanitsa
• Alina Kovalchuk
• Brutus.

Bogatstvo stilova i tematike govori o kvalitetu ovih ilustratora, o činjenici da im se materija toliko svidela da su svojevoljno hteli da oplemene ovu grafičku novelu i daju svoj pečat sve više rastućem korpusu vizuenih rešenja za slovenska bića i tradicionalne koncepte. Namerno ne ističem ko je šta ilustrovao jer želim da svojim očima vidite šta rade i da ih zapratite na propisnim društvenim medijima, gde je i kako moguće.

***

„Da te pitam, kako se prodaje „Mrak“?“, istakoh u razgovoru sa jednim radnikom u izvesnoj striparnici. „Pa slušaj, od onog broja primeraka koji smo dobili, polovina se prodala za nedelju dana.“ Dakle, trud Musajeva, Vernesa i ekipe se isplatio. Naravno, pomogla je i činjenica što su autori aktivni na društvenim medijima i što se svojski trude da promovišu proizvod sa njihove strane. Pomažu i pozitivne ocene recenzenata koji su čitali i ocenili strip. Pomaže i deljenje dobre reči, a pomoći će, cenim, i kada sami uzmete ovaj strip u ruke da ga pročitate.

Naglasiću – „Mrak“ je tek jedan veliki korak u ovom novom talasu ruskih autora na srpskom strip prostoru (i srpskom kulturnom prostoru uopšte). Pritom, treba istaći da je ovo album prvenac novonastale izdavačke kuće „Hoya Books“ i, ako je sudeći po pozitivnom odzivu čitalaca, zasigurno nije poslednji. I te kako je poznato da kod nas mali izdavači muku muče sa plasiranjem stripova, mukom koja je ustostručena ako je u pitanju domaći proizvod, od lokalnih autora, koji tek što izlazi na tržište. Samim tim, dvostruko vam preporučujem „Mrak“, jer ne samo da ćete pročitati zanimljivu priču prožetu tradicijom, mitologijom i istorijom, već ćete i sami biti deo istorije. Zamislite, reći ćete docnije svojim potomcima „da, pamtim kada je u Srbiji bila renesansa ruskih autora, kreativnih muškaraca i žena koji su maltene ni od čega, u njima stranoj zemlji, stvorili čudo, koji su doprineli onome što srpsku kulturu čini srpskom“. Ovakve prilike se ne dešavaju svaki dan. Ali čak i ako vam nije do toga da budete deo istorije, častite sebe svakako novom grafičkom novelom i ponovo posetite starog i ne tako dobrog Savu u njegovoj vodenici. Samo dobro pripazite šta mu pričate.