Štampani komercijalni materijal je svetu dostupan od…dobro, retko ko zna otkad je zapravo dostupan. Čak se i istoričari lome oko toga. Trenutno najstarije štampano delo za koje znamo jeste tzv. „Dijamantna sutra“ (ili „Dijamantska sutra“, u zavisnosti od prevodioca); ova knjiga datira, procenjuje se, 11. maja 868. godine, otprilike 582 godine pre nego što će tzv. „Gutenbergova Biblija“ da bude puštena u prodaju kao prvo nama poznato komercijalno štampano delo. Od tog trenutka, pa do dana današnjeg, u štampu je pušteno mnogo toga, od velelepnih knjiga do kratkih brošura, od masovnih plakata do minijaturnih pamfleta. A bez štampe, ni strip ne bi mogao da postoji. Kao što sam svojevremeno navodio u jednom tekstu o klišeima u srpskom strip diskursu danas, sekvencijalna umetnost ne može da se nazove stripom bez neke vrste dnevne, nedeljne, mesečne, godišnje, kakve god periodike namenjene i štampane za široke narodne mase. Pojavom dnevnih novina, dotadašnji umetnički etablirani vidovi zabave (konkretno ilustracija i karikatura) su počeli da se razvijaju, priče su dobijale kontinuitet, likovi su se kristalisali, a autori profilisali. A kako je strip rastao u popularnosti, nije dugo trebalo da dobije sopstvene segmente unutar novina, koji su postepeno uspevali da se osamostale u strip časopise, te antologije, itd.
Naravno, uspeh strip publikacije, bila ona časopis, strip serijal u sveskama, ili serija grafičkih romana, zavisi od mnogo faktora, uključujući pre svega ukus publike i prisustvo finansija. Tokom duge i čvornovate istorije stripa koja traje već dobrano više od jednog veka (još malo pa 130 godina), mnogo časopisa se pokretalo i gasilo. I ovo nije samo slučaj sa velikim sredinama plodnim za objavljivanje stripa, poput SAD-a, Francuske, Belgije, Japana, Italije, Velike Britanije, Nemačke i Kine. Čak i uslovno rečeno manje strip sredine pate od ovog fenomena. Čitavši recentno pojedina kapitalna dela o istorijatu stripova u par zemalja širom sveta, zaprepastio sam se koliko sam paralela video u, recimo, stripu u Koreji (i Severnoj i Južnoj), Tajlandu, Rusiji, Hong Kongu, Tajvanu, Švedskoj, Indiji, Filipinima… A realno, ni naše komšije, poput Austrije, Bugarske, Rumunije, Mađarske, i Grčke nisu mnogo drugačiji.
Naravno, ni bivša Jugoslavija nije bila imuna na ovu boljku. Štaviše, i sam sam se osvrtao na dotični fenomen izvestan broj puta. Možda ste ispratili dotične osvrte, mada vas ne krivim ako ste uspevali nešto konstruktivnije da radite – život je život. I priče iza tih ugašenih časopisa su uvek nekako setne, da ne kažem baš tragikomične, sa puno interesantnih detalja. Jedna od njih glasi otprilike ovako.
Poglavlje 1: Klica ideje, ili „Eskodov“ „Balon“
Godina je 1989-ta. Nije ni deset godina prošlo od smrti Tita, a tek je par godina pred rat i raspad bivše Juge. Berlinski Zid je padao te godine, Sovjetski Savez se razvezivao, a Miodrag Milanović, plodni scenarista onog perioda, je sa svojim ortacima u Ilidži osnovao privatnu firmu „Strip Star“. U sklopu ove novoosnovane institucije izašlo je bezmalo 6 albuma (šesti je bio dupli), zamišljeni, kako sam Milanović tvrdi, kao američki bukleti, namerno mekših korica i dostupni na kioscima, kao odgovor na francuska izdanja. Od dotičnih 6 brojeva, samo prvi je imao kartonske korice, ostali su bili mekani. Rat je prekinuo izlazak novih albuma, a „Strip Star“ je odjahao u istoriju.
Za neupućene, ime Miodraga Milanovića se neće vezivati baš za strip. Ne, njima će na pamet pasti činjenica da je ovaj čovek osnivač izdavačke kuće „Vandalija“, iste one koja objavljuje diletantske pseudoistorijske knjige koje pretenduju da budu naučne, uz vrlo malo uspeha. Pride, dotični scenarista, kako sam navodi, slovi za „stručnjaka za baludžistansku keramiku“, noseći samoproklamovanu titulu „baludžistanolog svetskog glasa“. Dozvoliću da dotični podaci govore sami za sebe. Za više informacija o kvalitetu njegovih „istorijskih knjiga“, uputiću vas na bilo treće, bilo četvrto izdanje izvanredne knjige „Srbi pre Adama i posle njega“ legitimnog istoričara Radivoja Radića, čoveka koji se već godinama hrabro hvata u koštac sa pseudoistorijskim glupostima (da vam dočaram; ako čujete nekog da vam melje stvari tipa „Srbi su najstariji narod na zemlji!“ ili „Osoba XYZ je zapravo Srbin poreklom!“ ili bilo šta slično, ta osoba je pseudoistoričar i ne treba joj pridavati iole značaja).
No, ovde nije reč o Milanoviću kao autoru koji čereči modernu istoriju. Za divno čudo, nije ni reč o njegovim baludžistanskim veštinama. To ostavljam Baludžistancima da procene. Ovde je reč o jednom od retkih njegovih angažmana gde je zapravo pokazao konzistentnost i (donekle) stalnu radnu etiku, i.e. njegov rad na stripu.
Naime, nakon propasti „Strip Star-a“, Milanović rešava da se baci nanovo u izdavačke vode. Pri kragujevačkoj firmi „Eskod“, on beleži bezmalo dva broja novoformirane strip revije, adekvatno prozvane „Balon“. Sa svoja dva broja A4 formata i mekih korica, ovaj magazin je 1993. godine (premda na prvom piše da se za njega plaća porez za promet od 3% 1991. godine; nemam pojma kako to funkcioniše, no ajd) doneo čitaocima pregršt kratkih stripova. U prvom broju, uz naslovnicu Steve Masleka, vidimo kaiševe stripa „Suburban Cowgirls“ (prevedeno kao „Maca i Daca“) autorskog dvojca Dženet Alfieri-Ed Koli. Odmah potom prati tačno 6 epizoda možda najoriginalnijeg serijala kojeg je Milanović ikada pisao (a Maslek crtao), „Njubornove paralelne linije“. „Maca i Daca“ će se ponovo javiti na zadnjoj korici prvog broja, ali pre njih će prostor fino popuniti Dvajt Trocki i njegov geg strip „Hamlet“. Drugi broj će fino označiti Milan Miletić, koji je, sem naslovnice, radio i strip „Larami: Tragovi smrti“ po Milanovićevom scenariju, inače najavljen u prethodnom broju. Ovaj kaubojac će imati puno reprinta (kao i, naposletku, maltene svaki strip na kome je Milanović radio). „Paralelne linije“ i „Hamlet“ dopunjuju broj do kraja – ili je preciznije reći da ga zaključuju.
Oba broja strastveno i revnosno reklamiraju tzv. „Balon klub“, i ovde dosta saznajemo glede, rečima urednika, „za sada jedinstvenog kluba u Jugoslaviji“ na temu stripa. I bogumi, reklama je nudila neke zavidne stvari – članovi kluba bi učestvovali u nagradnim igrama gde bi mogli da osvoje strip albume, postere, video kasete, majice i ostalu brendiranu robu. Uz to – i ovo je zapanjujuće navesti – članovi dotičnog kluba bi imali, citiram, „stalni prostor u magazinu“ koji bi mogli, opet citiram, „sami uređivati svojim prilozima, za koje misle da su od važnosti“ za delovanje „Balona“. Ne, ne varaju vas oči. Milanović je bio oran da ponudi članovima kluba prostor unutar „Balona“ da sami uređuju kako žele. Doduše, s obzirom na gašenje časopisa nakon drugog broja, ništa od navedenog se nije ostvarilo. Imam pomešane emocije oko toga.
No, da li se priča završava sa ta dva broja „Balona“? Da li je Milanović rešio da odustane nakon što su i „Strip Star“ i „Eskodov“ „Balon“ odjahali u nepovrat?
Poglavlje 2: Izdanak klice, ili „Bigzov“ „Balon“
Godina je 1993-ća. Sva četiri izdanja koja će naslediti „Eskodov“ „Balon“ su upravo te godine oslobođeni od poreza (inače, tad je i drugi broj „Eskodovog“ „Balona“ takođe oslobođen; opet, ako neko razume ovu hronološku zavrzlamu, nek mi pojasni). Međutim, sami brojevi ovog novog „Balona“, ovaj put na manjem formatu i pod palicom izdavačke kuće „Bigz“, su izlazili (valjda?) 1994. i 1995. godine, kako Milanović navodi u jednom intervjuu, svojevremeno plasiranom na ugašenom internet portalu „Udruženje za promociju i produkciju stripa – UPPS“, a kasnije preštampanom u desetom broju strip časopisa „Parabellum“. U ove manje „Balone“ je stalo znatno više stripova. Tako da ajmo redom.
U broju 1, naslovnicu krasi kadar iz stripa „Majk Gof“, čiji je crtač Miša Marković. Dotični strip nas i uvodi u broj, nakon koga sledi „Krahan“ etabliranog majstora Dragoša Jovanovića Fere, te tri nove epizode „Paralelnih linija“, pa „Zuzuko“ pokojnog Zdravka Zupana, i na kraju „Hamlet“ od Trockog. Ovaj reinkarnirani „Balon“ takođe donosi i dve nove tekstualne rubrike: Howgh! (iliti „Haug!“; za neupućene, ovo je pogrešno transkribovana reč iz jezika Lakota Indijanaca, koja u originalu glasi háu i prevodi se kao „pozdrav, zdravo“ a koristi se isključivo između dva muškarca) i „Na kanalu 9“. Milanović navodi da je prva navedena rubrika bila namenjena direktnom obraćanju čitaocima, a druga služila da predstavi određenog autora. U ovom broju, predstavljen je Dvajt Trocki.
Broj 2 na svojoj naslovnici nosi lika Dinamita Dona iz istoimenog stripa tik nakon korice, sa podnaslovom „Komandosi za Tambelan“. Milanović i Maslek ga takođe potpisuju, i otprilike je akcioni ekvivalent podjednako popularnom „Lunu, kralju ponoći“. Zupan nastavlja broj sa svojim „Klikerima“, te sledi jedna tabla stripa „Catfish“ dvojca Rog Bolen-Geri Piterman, tabla stripa „Outland“ – inače spin-off serijala „Bloom County“, čiji se kaiš nalazi odmah na zadnjoj korici uz ovaj iz „Outland-a“ – autora Gaja Berklija „Berka“ Briteda, i za kraj opet „Hamlet“. Brited je ovaj put tema rubrike „Na kanalu 9“, a u uvodnoj rubrici se čitaocima obraća upravo Zupan, oslovljavajući tadašnje male izdavačke kuće stripova adekvatnim monikerom „patuljak-izdavači“. Njegov lament o situaciji u stripu je, nažalost, umnogome aktuelan i danas.
Broj 3 nosi naslovnicu koja je, pribojavam se, bez plaćanja prava preuzeta od slikara Džoša Kirbija. I nije kao da je teško prepoznati je – prednjica trećeg „Balona“ je bukvalno originalna naslovnica romana „Svetlost čudesnog“, drugog ikada po redu dela smeštenih u Disksvetu poznatog britanskog pisca Terija Pračeta. Pobogu, Rinsvind i Dvocvet se jasno vide na istoj! Tu je i poznati Dvocvetov hodajući kovčeg! A da paradoks bude veći, srpska publika ovu naslovnu neće videti u slobodnoj prodaji do 1998. godine. Dakle, „Balon“ je na neki način uveo likove iz Disksveta u srpsko čitalaštvo bezmalo tri godine pre nego što će to „Laguna“ legalno uraditi! Balkan, dame i gospodo!
No, da se udaljimo od naslovnice, ako bogove znamo. Uvodna tekstualna rubrika se, interesantno, ne drži formule obraćanja čitaocima, već vidimo kako Den Beri opisuje negativce svog serijala „Fleš Gordon“. Milanović i Maslek se vraćaju kao saradnici, radeći još jedan avanturistički strip „El Vertigo“. Onda vidimo poznati stil; po scenariju Milanovića, vazda uspešni Nikola Maslovara radi strip „Kapetan Plima“ (kasnije preimenovan u „Barba Plima“, ili pre, nije baš jasno), vazda na vrhuncu zadatka. Onda opet prate „Paralelne linije“, predstavljanje života i dela Miše Markovića u „Na kanalu 9“, i sve se lepo zaokružuje kalendarom za novu 1995. godinu. Sve u svemu, malo inovacija, malo starina, malo pozajmica.
A kad smo kod pozajmice, četvrti i poslednji „Bigzov“ „Balon“ opet nosi naslovnicu Džoša Kirbija, ovaj put za knjigu „Veštice Karesa“ Džejmsa Šmica. Mora da su se Milanoviću mnogo omilele Kirbijeve slike, no o tom potom. Inače, interesantna informacija; za japanski prevod dotičnog romana, „Veštica Karesa“, je naslovnicu crtao ni manje ni više nego Hajao Mijazaki, proslavljeni animator i glavni čovek iza studija „Ghibli“. Al ajd, nećemo više o naslovnicama. Uvodni tekst opet izbegava obraćanje čitaocima, već nanovo imamo strip autora koji predstavlja svoje delo. Ovaj put je to američki geg autor Tom Vilson, a strip o kome govori, i čiji se jedan kaiš pojavljuje ispod teksta, jeste „Zigi“. „Zigija“ prati „Kapetan Plima“ u epizodi „Mafija“, iznad čijeg naslova – neobjašnjivo – stoji naznaka za autorska prava pod nečim zvanim „Strip Star Enterprises“. Nemojte da se trudite da tražite gde je registrovana firma, budući da ne postoji. Samo ime „Strip Star“ pretpostavljate i sami na šta asocira. No, posle „Kapetana“ opet sleduju „Paralelne linije“, te par tabli stripa „Aurora“ Miše Markovića i nepotpisani strip „Antikvitet“ (uz ispomoć Vlade Topolovačkog saznajem da je strip kreirao Zdravko Zupan, za potrebe jednog starijeg broja „Yu Stripa“). I pre poslednjeg stripa, „Zuzuka“ na zadnjoj korici, kojeg takođe (ili je preciznije reći „kojeg ovde jedinog“) Zupan potpisuje, tekstualni prilog „Na kanalu 9“ daje prostor Dragošu Jovanoviću Feri i njegovom jubileju od 40 godina rada na stripu.
Dakle, lep jedan presek; četiri broja „Bigzovog“ „Balona“ je nanovo pokušalo da oživi strip u tadašnjoj SR Jugoslaviji, sa ne preterano jasnim uspehom. Milanović navodi neke basnoslovne tiraže od 12,000, te 15,000 primeraka, ali je pitanje koliko su oni tačni. Upamtimo, ovo je bio period između 1993. i 1995. godine. Takve tiraže su uglavnom imali ljubavni vikend romani, astrološki časopisi, gerilska desničarska štampa, časopisi o aranžiranju cveća, i eventualno tabloidi koji su brstili o narodnoj muzici. Narod nije imao ni hleba da kupi, a gorivo se redovno švercovalo putem plastičnih flaša. Ukratko, novoformirani strip časopis ne samo da nije mogao da dostigne te cifre, već je pravo čudo da nisu zalazile ispod par stotina. Najviše bih mu dao 3,000 primeraka, bilo prodatih bilo vraćenih. Poređenja radi, „Faktor 4“ i „Divlja magija“, stripovi rađeni u ful koloru, na mesečnom nivou, u periodu između 2006. i 2007. godine, sa punim marketinškim pokrićem na televiziji i preko interneta, nisu uspeli da izguraju tiraž od 10,000 primeraka po broju – po rečima scenariste Milana Konjevića, čak mu se dešavalo da mu vraćaju nazad i više od polovine tiraža po broju. Opet, to su kasne dvehiljadite, ekonomski mnogo pogodnije vreme za Srbiju neko sredina devedesetih.
Poglavlje 3: Nedoumice
Godina je 2023-ća. Istraživanje „Balona“ dovodi do velikog broja rupa, do puno praznog hoda, do nedoumica kakve je teško rešiti. Za početak, zašto tuđe naslovnice? Čak i ako „Eskodovu“ eru „Balona“ uzmemo u obzir, autori koji su več objavljivali unutar časopisa su radili naslovne, i.e. Maslek, Marković, itd. Stvarno ne vidim potrebu za posezanjem ka radovima koji potpuno misdirektuju čitaoca. Na naslovnoj vidite magove, varvarine, prsate žene, SF pištolje, druge planete, svemirska odela, a unutar samog časopisa vas čekaju dežmekasti kapetani, kauboji, špijuni od akcije, i Hamlet. Pride, kad smo već kod naslovnica, ovde je odlična prilika da se pokaže kako je Milanović, u najmanju ruku, nepouzdani narator. Naime, u pomenutom intervjuu, navodi da je naslovnice „radio i kolorisao Nestorović, inače poznati srpski ikonopisac i hilandarski monah.“ Ne znam po kom osnovu je dotični Nestorović poznat, jer nigde nema podataka o njemu. Jedina osoba sa tim prezimenom, koja se pritom i bavi ikonopisom, jeste Radmila Nestorović. S obzirom na to da je žena, teško da je mogla da i kroči u Hilandar, a kamoli da se zamonaši i da ikonopiše u istom. No, natrag na naslovne. Bizarno mi je pomenuti da je izvesni „poznati ikonopisac“ ujedno „radio i kolorisao“ naslovnice kad se kod najmanje jedne jasno vidi potpis autora, konkretno Steve Masleka. Reći ćemo, onda, da je ovde tek delimično u pravu; možda je taj famozni „poznati ikonopisac“ zapravo samo kolorisao te naslovnice.
Nedoumice se nastavljaju. Prvi broj „Balona“, onaj „Eskodov“, se navodi kao „Vanredno izdanje NL“. Polomio sam se tražeći šta je to „NL“, ali s obzirom da je u pitanju skraćenica od dva slova, bilo je nemoguće potrefiti rešenje. Možda stvarno i jeste u pitanju vanredno izdanje neke publikacije, ali ubijte me, nemam pojma koja je u pitanju!
Drugi „Eskodov“ „Balon“ isto nije izuzet od nedoumica. Iskreno, nisam siguran zašto bi jedan strip časopis sa radovima za decu i tinejdžere u sebi nosio oglas, preko cele stranice, o politički nastrojenom časopisu „Pogledi“. I ne, nemojte da vas floskula „prvi antikomunistički i nadstranački list“ zavara; ona parola tek ispod iste, „jedini list sa Kraljevim ordenom“, vam sve govori. Ono što vam ne govori je zašto bi se uopšte oglas o časopisu te vrste našao unutar strip magazina.
Avaj, od četiri „Bigzova“ „Balona“, samo drugi nema nedoumice. Prvenstveno, teško je pohvatati godine izdavanja, jer u intervjuu Milanović navodi kraj 1994. i početak 1995. godine, dok na zvaničnoj Facebook stranici „Balona“ te iste godine „vraća“ u 1993. i 1994-tu.
A to je samo početak. Idemo na individualne brojeve. Već u prvom se treba dotaći „Hamleta“. Bizarno je to što se neke od nedoumica, gde nema nikakvih informacija, rešavaju uz malo pretrage na internetu, a da se jedna masivna ne može uopšte rešiti i pored toga što je Milanović, njemu na čast moram da dodam, zapravo dostavio apsolutno sve moguće informacije i o autoru i o stripu. Naime, i pored ekstenzivne pretrage, preturanja, kopanja i jurcanja, apsolutno ništa nisam mogao da nađem o ovom autoru koji je, navodno, čak i skoro 20 godina nakon njegove smrti tih devedesetih bio bog i batina andergraund stripa. A podaci su svi tu! Njegov pseudonim koji je karakterističan i lako prepoznatljiv na prvi pogled (Dwight Trotzky), ime fanzina gde je prvo objavljivao („The First Machine Age“), izdavače koji su, ako je verovati Milanoviću, objavljivali integrale njegovog „Hamleta“ („Houghton Mifflin Harcourt“ iz Bostona, „Hogarth Press“ iz Londona), njegov rad pri izdavaču „St. Martin’s Press“, njegov intervju za „Vanity Fair“, njegova godina rođenja i godina smrti (1918-1975), i ništa od toga nije pomoglo. Pobogu, pominje se i ime knjige „Savremena estetika stripa“ (čiji naslov u originalu ostaje nepoznat) i njen autor Lucio Elenberger (čije ime na izvornom jeziku, koji god on to bio, takođe ostaje nepoznato) gde autor eksplicitno pominje Trockog i njegovog Hamleta. I opet ništa! Ni gram informacija o njemu na internetu! A imajmo na umu da se sada lako mogu naći čitave digitalne biblioteke nekih od najopskurnijih fanzina, kakvih odavno nema ni u štampi.
I naposletku, ono što meni konkretno nije jasno jeste zašto autori nisu potpisani u samim časopisima? Niti jedan od njih nema sadržaj, a sem par izuzetaka, nigde ne stoji ime autora. Ljudi koji nisu čitali „Paralelne linije“ u „Balonima“ „Eskoda“ neće znati da Stevo Maslek crta iste u „Bigzovim“ brojevima, a da Milanović piše dotične. Ista stvar i sa kratkim stripovima poput „Aurore“ i „Antikviteta“, pa i sa dužim radovima kao „El Vertigo“. Valjda je osnovna kultura, ako ništa drugo, potpisati scenaristu i crtača na početku ili kraju stripa, ili barem dostaviti sadržaj. Ali to se nije desilo.
I eto. Šest „Balona“ sveukupno, dva iz Kragujevca, četiri iz Beograda. I naravno, kao neko ko sagleda stvari objektivno, moram da naglasim da se ovde jasno vidi delineacija Milanovića kao urednika/PRa/medijske ličnosti, sa jedne, i Milanovića kao autora, sa druge strane. Naime, kao neko ko stoji ispred časopisa, previše često pravi propuste. A da zlo bude gore, uspehe koje i nekako ostvari preuveličava. U do sad već nekoliko puta pominjanom intervjuu na sva usta naglašava kako su se svi stripovi rasprodali, kako je to bio bum, kako su ih svi tražili, kako je jedan od autora navodno završio kuću od zarađenih para, itd., ali realno retko ko je na njegov rad obratio pažnju. Drugim rečima, njegov „Balon“ je imao otprilike odziva koliko i leskovački „Arsenal“, koji je izlazio nešto kasnije. Ukratko, stigao je samo do uskog kruga ljudi i onda utihnuo lagano. No, Milanović kao scenarista je već druga priča. Ne može mu se poreći da čovek dosta piše, i kada je u elementu, stvarno ume da prosledi pokoje neverovatno delo fikcije. Valjda mu zato leži pseudoistorija, ko će ga znati? Ipak, da sam u njegovim cipelama, batalio bih „Vandaliju“, izašao iz baludžistanske keramike i komotno sabrao „Paralelne linije“ u jedan album. Tu ima lepih pričica koje mogu privući pažnju čitaocima starije generacije.
No, tu se priča o „Balonu“ završava…
Poglavlje 4: PRC! PREŠLI VAS! „Balon“ kao samostalno izdanje
Godina je 2020-ta. Nekako niotkuda, Milanović se nanovo javlja, ovaj put sa samostalnim izdanjem „Balona“, na bezmalo 328 strana! Kako pominje izvesna Ognjenka Mihajlović – nije mi poznato ime niti jednog strip poslenika sa dotičnim imenom, al ajd – u uvodniku za jedan od narednih brojeva (polako, o tom potom), redakcija novog „Balona“ se rešila na ovaj potez jer imaju mnogo kvalitetnih domaćih autora, a nema se prostora za plasiranje njihovog rada u Srbiji i nešto šire. Pritom je i pogrešno navela da je „Howgh!“ pozdrav Čejena. Uputiću vas nanovo na segment u ovom tekstu gde pojašnjavam ovu lingvističku zavrzlamu. No, vratimo se na pozamašni broj stranica. Izvesni čitalac iz Slovenije (čiji je identitet takođe diskutabilan; znam, proverio sam) razdragano navodi, i ovde ću se potruditi da citiram isto kako su stavili u tom uvodniku:
Sa velikim zadovoljstvom čitam Balon jer vidim da su zastupljeni jako značajni autori aktivni još u vreme Jugoslavije; format i broj strana su pogođeni, mislim da je magazinska forma od stotinjak [sic!] stranica i mesečno izlaženje zastarela, smatram, ovoliki broj stranica, kao kod japanskih „mangi“, prava mera za svakog stripoljupca.
(delove teksta boldovao I.V.)
Dakle, u tom grmu leži zec, sa sve klimavim pravopisom. U takmičenju sa mangama, inače objektivno superiornim strip izrazom u svetu danas, redakcija (odnosno, da budemo iskreni, Milanović) je rešila da kvantitetom juriša na tržište. Problem je, doduše, poprilično veliki; naime, jedan tom mange sadrži samo jedan deo veće, zaokružene priče od jednog, eventualno dva autora, i stil je ujednačen, a pride jedan tom kod nas u ovoj deceniji, dakle rane 2020-te, košta oko 4 evra, eventualno 5. Novi „Balon“, sa znatno lošijom štampom, sadrži stripove koji su bili popularni kod prethodnih generacija, od mnoštva autora, bez ujednačenosti priče, ili pak tematike, po ceni od najmanje 12 evra, najviše 15.
No, kako sad toliko stranica? Pa, tu treba naglasiti da je novi broj „Balona“ zapravo nastavak na stare i nosi puno obeležje „Balon Strip Magazin #7-11“. U prevodu, u pitanju je petobroj, pet komada u jednom pakovanju. Dakle, dame i gospodo, ako ste kolekcionari i ako ste orni da posedujete sve što je do sada Milanović stripovski uređivao (a da to nije „Strip Star“), u vašoj zbirci na polici možete da probate da poređate 2 „Balona“ A4 formata, mekih papirnih korica, te 4 „Balona“ B5 formata, mekih i nešto masnijih korica (kako gde), i bezmalo 8 (i slovima: osam), uskoro 9 (i slovima: devet) tvrdokoričenih integralnih brojeva, nešto većeg formata od B5. Naravno, pitanje se jasno postavlja: zašto ne reprintovati prvih šest (odnosno, prva dva i druga četiri!) kao zasebnu knjigu, taman da se lepo uklopi?
Mada, možda tu i ima odgovora. Naposletku, sudeći po naslovnicama (opet Kirbijeve, sa nekoliko izuzetaka; štaviše, na jednoj još uvek stoji vodeni žig gde jasno i nedvosmisleno piše da Kirbi poseduje autorska prava na sliku!), pojedini stripovi iz starijih brojeva su naknadno reprintovani. Razlog iza toga mi je nepoznat. Neki su doduše i pogrešno navedeni; primera radi, iako stoji da se „Antikvitet“ javlja u integralu „Balon Strip Magazin #27-31“, jednostavno ga unutra nema. Ali zato ima inovacija. Naime, pored već ustaljenih imena (Maslek, Maslovara, itd.), „Balon“ je pod svoje skute uveo i neka nova dela, poput adaptacija filmova u izvedbi BAM-a i De Lazarea, ili „Beskrvnih“ Marka Stojanovića. Čak je i par autora sa strane slalo radove, poput Zdravka Cvjetkovića i Dubravka Matakovića. Pride, iskreno se nadam da su neke od novijih naslovnica zapravo radovi domaćih autora, a ne preuzete tuđe slike sa interneta.
Doduše, čak ni to preuzimanje slika, niti peripetije sa numerisanjem, postavljanjem pravilnog sadržaja, ili pak čudan odabir formata, nisu najriskantnija stvar kod novog „Balona“. Štaviše, nije čak ni to što se „Balon“ takmiči sa popularnijim stripovima dobrih 25 godina nakon što je prestao da izlazi. Ne, u pitanju je nešto mnogo opasnije. Naime, novi „Balon“ uopšte nije katalogizovan. Ako proverite trenutne izvore za katalogizaciju knjiga i časopisa (Narodna biblioteka Srbije i COBISS, na primer), nećete uopšte naći nove brojeve. Niti jedan od njih! Da paradoks bude veći, prvih šest „Balona“, i od „Eskoda“ i od „Bigza“, zapravo imaju ISSN broj i zavedeni su u Narodnoj biblioteci. A ako ukucate ISSN koji je redakcija novog „Balona“ dostavila uz uvodnik, dobićete rezultate za – „Eskodov“ „Balon“! Planirao sam da ih pitam čemu te nedoumice, te sam otišao na njihov zvanični sajt – koji već duže vreme nije u funkciji. A da bizarnost bude još veća, sajt se podvodi pod imenom „Balon Strip Star“!
I ne, tu ne prestaje papazjanija! Ne samo da tzv. „Strip Star Enterprises“ dobija pomen na sajtu, već se i podvodi pod neku (naravno nepostojeću) firmu „Strip Star Comics Group“! I TO NIJE SVE! Potpuno neobjašnjivo, na sajtu – pre nego što je navodno privremeno ugašen; sada stoji poruka da je „u pripremi“ – je kao najava za „Balon“ ogromnim slovima stajao razglas „Jedini srpski strip magazin!“, gde je ovaj dezignator „srpski“ bio obojen u trobojku naše mile zastave. Ovo je, u najmanju ruku, pomanjkanje dobrog ukusa. Treba li naglasiti uredništvu (Uredniku?) ovog novog „Balona“ da njegovo štivo nije jedini strip časopis na ovim prostorima koji aktivno objavljuje za domaću publiku? Treba li da naglasim da postoje „Strip Pressing“, „Strip sa margine“, „STRAVA“, „Ras Comic“, „Stripolis“, „Eon“, „Parabellum“ (i pride „Parabellum Junior“), „Kunova“? A tu i ne pominjem balkanske časopise i fanzine koji i dan-danas objavljuju radove srpskih autora, kao „Strip Revija“ i „Strip Prefiks“ iz Hrvatske, „Strip Kreator“ i „9evetka“ iz Makedonije (sada Severne, a onomad bez političke stabilnosti), „Stripburger“ iz Slovenije i „Bosona“ iz federacijskog dela BiH? Zaista je pretenciozno i ne preterano prijatno pomenuti da objavljujete „jedini srpski strip magazin“ kada ima bezmalo 6 alternativnih i aktivnih publikacija u zemlji – publikacija, treba da dodam, čiji su pokretači i redovni saradnici zapravo slali radove za ove nove integrale „Balona“. Da sam ovi noviji autori, porazmislio bih da li da šaljem radove „Balonu“ u bližoj ili daljoj budućnosti.
No, ne bih da ovaj tekst bude čista kritika, iako je zaslužena. Treba podvući i potpisati da je Milanović uradio nešto što 99% ljudi na ovim prostorima u svetu stripa nisu. Vidite, dok sam pokrivao časopise, albume, serijale i slične strip publikacije tekstualno, sve u rubrici „A tako smo lepo počeli…“, solidan broj ljudi iz te branše, što urednika, što autora, itd., mi je reklo kako ti njihovi projekti zapravo „nisu prekinuti“, kako „tek treba da izađu novi brojevi“, kako „imaju u planu da poguraju te nove projekte“, i tome slično. Imajmo na umu da su neki od časopisa koje sam recenzirao ugašeni još tamo osamdesetih godina. Milanović, kakve god falinke i mane imao (a naveo sam solidan broj), je zapravo napravio taj korak napred. Iako figurira kao samostalni izdavač, iako verovatno nema nikakvu zaradu od istih, on je vratio „Balon“ u prodaju, i još uvek ga štampa. Ako ništa drugo, to barem zaslužuje čestitku. Naravno, trebalo bi tu napraviti i još par koraka i konačno plasirati „Balon“ kakav ljubitelji stripa zaslužuju:
- Katalogizovati ga kako treba
- Izbegavati naslovnice za koje redakcija nema prava da objavljuje
- Zavesti stripove kako treba u sadržaju
- Izbegavati reprinte stripova od pre 30 godina
- Platiti honorare ljudima koji doprinose časopisu
- Dati mladima da rukovode društvenim medijima
- Osposobiti sajt i napakovati ga relevantnim informacijama za čitaoce i mušterije
- Smanjiti cene na neku realnu cifru ako se već cilja mlađa publika
- Iskreno i bez preuveličavanja govoriti o svom delovanju
- Prihvatiti kritiku kako treba i poraditi na trenutnim propustima bez dečijeg besa.
Dakle, od tanušnih sveščica do debelih petobrojeva, „Balon“ se propisno napumpao. I premda se o mnogo čemu ne slažem sa urednikom istog (pogotovo oko stvari gde objektivno greši i nije u pravu), iskreno i bez rezerve kažem da je on imao petlje da uradi ono što ogroman broj strip poslenika ovde izbegava. Da ima više ovakvih slučajeva, morao bih da počnem novu rubriku, nazvanu „A tako smo slatko nastavili!“. Za sada, prvi i jedini tekst te imaginarne rubrike će biti upravo ovaj, a priča iza „Balona“ bi svima nama trebalo da posluži kao dobar nauk – em šta ne treba raditi tokom izdavanja stripova, em kada treba hrabro podneti rizik i vratiti se u solidnom svetlu.
