Mira je nakon završenog fakulteta rešila da otvori knjižaru. Novcem koji je nasledila od bake, kupila je manju kuću sa potkrovljem. Donji deo kuće popunila je policama i napunila knjigama. Jedan deo tog prostora bio je namenjen za književne večeri. U potkrovlju je, u jednom delu, stavila jedan kauč, pisaći sto i policu za registratore a u preostalom delu, bilo je manje kupatilo sa tuš kabinom i malena kuhinja.
Bila je srećna što je ostvarila svoj san.
Knjižara je lepo radila i ona je sve češće boravila po ceo dan u njoj. Ubrzo je shvatila da bespotrebno plaća iznajmljeni stan, jer je tamo samo noć provodila.
Otkazala je zakup stana i preselila se u gornji deo knjižare. Bilo je malo ali je ličilo na dom.
Prve noći, bila je premorena i legla je rano, zaspavši istog momenta kad je spustila glavu na jastuk. Čula je, kao u daljini neku lupnjavu, ali nije mogla da ustane i proveri šta je to.
Ujutru kad se obukla i skuvala kafu, sišla je dole kako bi otvorila knjižaru. Zamalo nije zgazila jednu knjigu koja je bila na podu. Začuđeno pogleda i saže se da je podigne.
Dan je protekao veoma brzo. Imala je dosta posla jer su stigle nove knjige a i kupaca je bilo sve više.
Uveče je, zatvorivši knjižaru, otišla gore u svoj maleni stan. Istuširala se i legla. Još nije ni zaspala kad je čula da je nešto palo dole. Malo se uplašila i rešila je da ujutru proveri o čemu se radi. Pustila je laganu muziku, i uz zvuke violine, brzo je zaspala.
Ujutru je opet našla knjigu na podu. Nije znala o čemu se radi.
To se ponavljalo svake noći. Jedno veče skupila je snagu i krenula niz stepenice. Još nije ni sišla skroz dole kad je videla kako nekoliko knjiga same padaju. Skamenila se od straha i pobegla gore.
Ujutru je rešila da se raspita po komšiluku ko je živeo u toj kući.
Saznala je da je tu živela jedna siromašna porodica. Majka i očuh su bili alkoholičari a devojčica od deset godina bila je jako bolesna. A priča se i da je očuh tukao jer je ona tražila da joj kupi knjige da čita.
To veče rešila je da ne spava. Sišla je u knjižaru i sela u fotelju koja je bila u kutku za književne večeri. Svetlo nije palila ali je knjižara bila osvetljena odličnim svetiljkama.
Sela je i čekala. Odjednom jedna knjiga je poletela i pala. Mira se stresla i još više uvukla između stranica fotelje. Poletela je još jedna knjiga a onda je čula tihi jecaj dečiji. Bilo je strašno ali morala je da istrpi i vidi šta se dešava. U jednom momentu videla je siluetu devojčice kako čuči kraj police sa knjigama i plače.
Ni sama ne zna odakle je skupila hrabrost i prišla joj.
„Zašto plačeš?“ Upita devojčicu.
Ona je pogleda uplakanim očima.
„Tražim neku dečiju knjigu da pročitam dok ne dođe moj očuh ali ne nalazim ni jednu.“ Reče i nestade.
Mira je jedva dočekala jutro. Ode kod komšinice i upita je šta se desilo sa devojčicom.
Ona joj reče da je umrla. Da li od bolesti ili od maltretiranja od strane očuha, ne zna.
Mira ode u knjižaru i pozove izdavača od kog je kupovala knjige i poruči puno dečijih knjiga. Već isto posle podne stigle su joj knjige.
Preuredi jedan ugao samo za dečije knjige.
Uveče opet sede u fotelju i sačeka devojčicu. U jednom momentu začu okretanje stranica. Priđe policama i vidi devojčicu kako sedi i čita. Pogleda je svojom okicama i s osmehom na licu reče.
„Hvala ti puno“
Više se nije pojavljivala a Mira je kupovala redovno dečije knjige i priređivala književne večeri za decu.
T. S.
Sanja Trninić – Noći u knjižari
