Na horizontu
već dovoljno dugo
gledam zalazak Sunca.
Negde u dubini duše
zagrcnula sam se
izmedju smeha i plača,
izmedju radosti i sete.
Zaglavila sam se
u vremenu i prostoru.
Brojim sate,
brojim dane,
brojim...
Krenuo sam jednoga dana. Onako, bez cilja, da prošetam. Uobičajena gradska šetnja. Gledanje izloga uz po neko „dobar dan“, po neki osmeh, naklon, mahanje...
Znam da sada misliš
kako sedim u tami
i neprekidno plačem.
Sa lica osmeh svlačim
i navlačim masku
od bola i sete.
Umesto tebe,
zagrlila sam jastuk
stežući ga sve jače,
i ove...
ako ujutru kreneš za Beograd utopli se
jutra su obično hladna
autobusi obično kasne
a možda su i putevi zavejani
nikada se ne zna
ponesi toplog čaja u termosu
leto...
